Грађанин света
Миле Давидовић
Богата пословна и животна биографија говоре о вишеструким талентима овог светски признатог уметника, а живописан колорит његових слика одраз је динамичног духа, оптимизма и енергије
Миле Давидовић је рођен 18. новембра 1958. год, у близини села Хлебине, светски познатог по чувеној школи наивног сликарства. Живео је у Мостару и Бијељини где је завршио основну, средњу економску и музичку школу. Преселио се у Београд 1977. год. и завршио Вишу економску школу, смер за финансије, рачуноводство и банкарство. Богата пословна и животна биографија говоре о вишеструким талентима овог светски признатог уметника, а живописан колорит његових слика одраз је динамичног духа, оптимизма и енергије. Слике су му излагане на око 300 самосталних и колективних изложби у око 50 земаља света и добиле су бројна међународна признања на изложбама наивне уметности. За себе каже да је грађанин света. Иако би могао да живи било где, Давидовић живи у Београду, али зато често путује.
Због чега Виша економска школа?
У граду у коме сам живео, није било неког великог избора средњих школа. Желео сам да упишем електротехничку школу, али пошто моји родитељи нису били у могућности да ме пошаљу у неки други град на школовање, уписао сам економску.
Виша економска била је логичан избор за некога ко заврши средњу економску школу. Доселио сам се у Београд и схватио да је то један велики град који за разлику од провинције пружа огроман број могућности.
Упоредо са студијама, бавио сам се и плесом, прво као организатор, а после сам и сам хтео да научим да играм. Играо сам и фолклор. Једноставно нисам желео да ми живот прође тек тако. Због тога не могу да схватим ову данашњу омладину која глувари и досадно јој је - каже Давидовић.
Млад човек може много да уради сам за себе. Можете радити било који посао, почнеш од ноћног чувара, па онда себи постављаш друге циљеве и идеш даље.
Испити
Уз рад у плесној школи, углавном сам без проблема полагао испите. Студирање сам схватио озбиљно, као посао, као нешто што мора да се одради. Иначе, у животу шта год почнем желим да завршим и никада не одустајем - додаје Давидовић.
Редовно сам полагао испите и пао сам само један. Мислим да је то била Политичка економија. Мада, било је и испита који су по мени били бескорисни, на пример, Трговина са земљама СЕВ - а, тај СЕВ више није ни постојао, док смо ми и даље полагали тај испит.
Драга успомена са студија
Играо сам одбојку за тим Више економске школе. Тренирали смо у фискултурној сали школе. Недељом смо имали турнире са тимовима других факултета и виших школа. То ми је једна од јако драгих успомена са студија.
Порука данашњим студентима
Моја порука студентима је да истрају у томе што су почели. Без обзира да ли ће се касније бавити тиме или нечим другим, да ли ће да продуже школовање или не, важно је завршити оно што си започео. Поред тога изузетно је важно да улажу у себе, да што више читају, да се образују, баве спортом, напредују. Човек не сме да се запусти ни физички ни духовно. Сасвим је нормално да људи уче док су живи. Ја тренутно узимам часове француског језика.
Уметност и економија
Своје знање са студија сам искористио да људи сазнају за моје слике. Већ средином деведесетих година урадио сам сајт, међу првих сто у бившој Југославији. Он ми се врло брзо исплатио јер су многи сазнали за мене, и колеге сликари, али и купци и љубитељи сликарства. Маркетинг је важан у сваком послу, па и у уметности. Можете бити најбољи сликар на свету, али ако нико то не зна, онда вам то ништа не вреди. Знам много бољих сликара од мене, али седе кући и чекају да се неко појави, што је заиста немогуће. Ретке су ситуације да неко сазна за вас ако се не рекламирате.
Каријера
По завршетку студија запослио сам се у Филмским новостима. То је било предузеће које се бавило снимањем играних документарних филмова. Прво сам радио као обичан службеник ликвидатор у благајни, а после тога сам једно време био шеф рачуноводства, затим шеф маркетинга. Међутим тај посао ме није испуњавао. Упоредо сам се бавио и сликарством, мада ми поред посла није остајало много времена. У то доба није било ни галерија које би узимале слике од нас уметника баз завршене академије. Јако је тешко радити посао који човек не воли. Оно што ми је највише сметало у том послу било је константно мењање прописа, чак по неколико пута годишње. Док сам радио у рачуноводству није било ни компјутера, све је морало ручно да се ради. Завршни рачун је био више него стресан. За неког ко је уметничка душа као ја, то је било јако, јако напорно.
Када је, деведесетих година, почела велика економска криза, дао сам отказ и отишао у Грчку. Велику улогу у тој мојој одлуци имао је један старији човек са Цетиња који ми је рекао: „Сине ако ти се ујутру не иде на посао кад пођеш, боље се врати кући“. Размишљао сам о његовим речима и схватио да ја заиста не волим то што радим, да више волим сликарство.
Грчка фаза
У Грчку сам отишао са неколико кофера слика. Нисам знао ни где ћу да заноћим. Изашао сам на улицу да их продајем. Доживљавао сам и да ме терају са улице, да ме хапсе и приводе. Међутим, нисам хтео да одустанем.
То је била велика прекретница у мом животу. Тада сам претежно сликао грчке мотиве и тек сам почињао да сликам наиву...
Атина је град у који долази буквално сваки туриста који посети Грчку. Упознао сам много значајних људи, галериста из целог света. Они су се заинтересовали за мој рад и битно утицали на моју даљу каријеру. Грчка је моја друга домовина, волим грчку храну, музику, земљу, људе... Тамо се осећам, буквално, као код куће.
Сада је сликарство моја једина професија и, пре свега, велика љубав. Захваљујући сликарству пропутовао сам педесет земаља, упознао многе занимљиве људе који воле уметност. Код мене су куповали слике за председника Русије и премијера Немачке. Јако се обрадујем када видим да су људи чији рад изузетно ценим, попут Хозе Карераса и Тонија Парсонса, власници мојих слика.
