Суштина је у емоцији
Прљави инспектор Блажа, познати шоумен и музичар, говори о својим студентским данима, примени знања стеченог у Београдској пословној школи и неопходности образовања
Игор Блажевић рођен је у Београду 1963. године. Основну школу завршио је у комшилуку у школи „Вук Караџић”, а средњу такође преко пута куће, Пету београдску гимназију.
Почетком осамдесетих Блажа је предводио мање познату новоталасну групу „Фискултурно лане”. По распаду групе води необавезне емисије на радио Пингвину, представљајући се као Прљави инспектор Блажа.
Велики дан за светку рок музику био је 13. јануар 1994. године, када Игор оснива групу „Прљави инспектор Блажа и Кљунови”. Убрзо постају клупска атракција и већ петнаест година жестоки рокенрол умотавају у пародију свакодневног живота.
Мање је познато да је Блажа и аутор три књиге. Прва, „Прљави и покварени пирати” бави се пиратским филмовима. Друга књига „Сабрана дела”, продата је у две хиљаде примерака, а садржи тестове неинтелигенције. И последње Блажино чедо, „Блажин виртуелни свет” говори о компјутерским игрицама које не постоје.
Блажа је свршени студент Београдске пословне школе и у разговору са нашим новинаром присећа се студентских дана.
Како си дошао до првих информација о овој школи?
Припадам генерацији која је по неписаном правилу после средње школе ишла у војску. Обзиром да сам тада био добар дечко, Шумарски факултет уписујем одмах наредне године. Међутим, тамо је било много математике и физике тако да сам ја једва издржао и дочекао крај другог семестра. Отежавајућа околност била је и близина кафане Михајловац, где смо редовно ишли на „вежбе”. Тада одлучујем да упишем Вишу економску школу јер се по њеном завршетку могао лако наћи посао. Школовање је трајало две године, а у мом случају шест, што само показује моју заинтересованост за материју. Забринуо сам се када су студенти почели да ми се јављају са „Добро јутро професоре“. Дуго, дуго времена сам провео по ходницима овде…
Зашто после Шумарског баш Виша економска школа?
Осамдесетих година је после завршене Више пословне школе (бивши назив Београдске пословне школе) било веома лако наћи посао. Након дипломирања ја сам имао срећу да одмах добијем посао у Савезном извршном већу и тамо сам провео пуних десет година. Иако је и овде било доста математике и статистике, уз помоћ пријатеља и доста муке успео сам да школовање приведем крају.
У то време статус студента могао је бити „редован“ и „ванредан“, што за мене и није било добро, јер ми је остављало много времена и могућности да заобилазим књигу.
У прве три године био сам ванредан, а последње три редован студент. Мислим да је боље студирати као редован студенат јер те професори упознају на предавањима, а и ти боље упознаш предмет. Док кад си ванредни, све је необавезно и има доста слободног времена.
Шта мислиш о Болоњској деклерацији? Да ли си упознат са реформом школства?
Упознат сам делимично са реформама школства, али део са свакодневним школским активностима је одличан! У ствари, то је идеална ствар јер комбинује и упознавање професора и одласке на предавања и сталне провере знања. Као што сам рекао, заговорник сам редовног похађања предавања.
Београдска пословна школа данас има велики број активних студената. Да ли је и осамдесетих било тако?
Да, веома. На првом месту, као што рекох, могли сте врло лако да нађете посао. О популарности говоре и велика имена која су студирала са мном, као на пример ја (смех...), па Митар Мркела, Дуле Савић… Школу је тада могао да заврши свако (поново смех) …све фудбалери!
Ти си му посветио и песму.
Зашто баш њему?
Дуле Савић је први фудбалер чије име и презиме је скандирао цео стадион…био сам импресиониран! Мислим да је заслужио да о њему певам.
Да ли си имао омиљени предмет за време студирања?
Само да се сетим… физичко нисмо имали, музичко такође…. (смех). Организација пословања ми је био омиљени предмет! То је било одлично и помогло ми је касније у каријери на следећи начин: када идемо на свирку ја тако организујем бенд да сви чланови добију мање пара, а ја више! Мислим да се таквом организацијом баве и сви тајкуни у Србији.
Шта се још дешавало у тих шест студентских година?
Па рецимо да сам упознао много занимљивих људи, а нарочито студенткиња… Али оженио сам девојку са Економског, чиме сам по образовању отишао степеник више.
Како и када се враћаш поново музици?
У Извршном већу 1999. године дајем отказ и почињем да се бавим неизвесним послом, шоу- бизнисом. Музика је посао као и сваки други, то је рудник, мора да се шљака. Суштина није бити живахан или виталан на бини, већ пренети емоцију публици!
У мом случају, бављење музиком подразумева много слободног времена што ми даје простор да могу да одем са кумовима на пиће када пожелим, да пискарам за новине, организујем свирке и бенду отимам паре и радим разне промоције на телевизији. Мислим да сам нашао себе при крају живота.
Зар живот не почиње у тридесетој?
Можда у свету, али у Србији – не! Овде, шта си урадио до четрдесете је отприлике то…после тога ти остаје само да сведеш рачуне и видиш где си…Ја видим да ћу назадовати, а то радим и последњих пар година. Песме које пишем све су лошије, вицеви које причам на концертима више никоме нису смешни, једино је остало да се надам да је жена још увек задовољена оним што јој пружам у стану.
И како се ВПШ уклапа са животом једног музичара?
Ја сам први бенд имао у тинејџ данима. Искористио сам право сваког човека да надене себи надимак и крије се иза њега. Дакле, све грешке у мом животу направио је Инспектор Блажа а не Игор и то је предност надимка.
После војске одлучујем да упишем Вишу економску школу и постанем узоран грађанин, тако да имам две личности, а са којом разговарате – просудите сами!
